Postovani, majka sam deteta sa razvojnom dijagnozom. Iako sam uspevala da se

Postovani, majka sam deteta sa razvojnom dijagnozom. Iako sam uspevala da se nosim sa tim problemom vec neki niz godina (nekad bolje, nekad gore) , u smislu borbe, inicijative i opsteg situacije, poslednjih 3 meseca mi je postalo izrazito tesko da se nosim sa tim problemom, u smislu neizvesnosti i potpunog mraka sta buducnost nosi. Na to su se nadovezale i druge stvari - postala sam previse razdrazljiva, nervozna, placljiva i generalno sam, prosto i jednostavno receno konstantno tuzna. Jos uvek uspevam da se nosim sa svakodnevnicom, ali je ocigledno je da je dan kad ce i to puci na pragu. Najgore mi je kad mi kazu - trgni se! - kao da biram da budem ocajna. Na poslu jos uvek funkcionisem koliko toliko dobro, ali mislim da je to zato sto je posao jedna sredina gde zapravo imam kontrolu. Brak mi je u potpunom raspadu, ali to nije posledica nase deljene tuge ili bezanja mog supruga od istine (naprotiv, od svih stvari koje mogu da kazem je da je stvarno dobar otac) , nego proste zivotne nekompatibilnosti. Problem koji imamo sa detetom nas vise veze, nego sto nas odvaja, a realno bi trebalo da ne budemo zajedno. Da nemamo problem sa detetom, ne verujem da bismo bili zajedno. Ne osecam vise nikakvo zadovoljstvo ni u cemu. Odavno sam prestala da se druzim. Mene interesuje kako i gde da trazim pomoc? Da li je to razgovor sa terapeutom ili psihijatrom ili psihologom? Ako nije razgovor, vec neka terapija, da li ce ta terapija imati efekta, ako vec shvatamo da je uzrok mog stanja realan strah, a ne izmisljen problem? Koliko treba da cekam? Da li postoje mehanizmi koje sama mogu da primenim? Hvala puno.