Pitanje broj: #347

Vec je bilo jedno pismo i pitanje slicno vasem. Mislim da se radi i o slicnom uzrastu deteta. Da ne bih ponavljao, preporucujem da ga potrazite i procitate pre svega. Obzirom da ste napisali da decak krene da udari i vas (mnozina), a da ste vi (jednina) ocajni, pitam se kako se ta razlika odrazava na postupanje prema detetu i ko ovome dvoipogodisnjaku daje moc za takvim ponasanjem. Drugim recima, cini mi se da je vazno odrediti ko u vasim odnosima ima ulogu odraslog, a ko deteta. Bio bih zadovoljan da se to nije pomesalo. Trece, ukoliko se neko ponasanje ucvrscuje, pravilo je da se tom ponasanju poklanja mnogo paznje. Ako se nekom ponasanju poklanja mnogo paznje, ono ce se nastaviti. Ignorisite svaki vid nepozeljnog ponasanja, a nestedite pohvale kada dete cini nesto pozitivno. Ukoliko nesto ne dozvoljavate, neka na tome i ostane. Ne zabranjujte ono sto niste u stanju da uskratite. Kada je u pitanju udaranje, iz prakse znam da deca koja to cine to moraju nauciti negde. Ukoliko ga vi povremeno tucete da biste ga umirili, a to se najcesce desava u trnucima roditeljske iscrpljenosti, ocaja i bespomocnosti, to mora prestati. Na ovome sajtu ce se upravo pojaviti tekst o kaznjavanju dece i dilemama da li je to korisno ili ne. Moj odgovor j NE. Postoje mnogo korisnije i humanije metode. Na kraju, istina je da se radi o fazi. Dobro je znati i da ce trajanje biti onoliko dugo koliko se ponasanje iz faze ignorise ili potkrepljuje. Da bi se skratila, roditelji trebaju promeniti negativnu sliku o sebi i svome detetu, stalnim vezbanjem pozitivnog i zabavnog ponasanja. Za one koji ne vide razloga za takvim ponasanjem predlazem jednu indijsku poslovicu: "pretvaraj se dok ti jednom stvarno ne uspe."