Pitanje broj: #30444

Poštovani,

već dve godine sam u braku a pre par meseci je isti krunisan lepom muškom bebom. Otprilike u to vreme su počeli da nastaju problemi. Naime, radi se o sledećem. Pošto je prvo dete, ni supruga ni ja nemamo nikakvog iskustva pa su nam se mnoge stvari činile strašnim i nismo znali kako da reagujemo ili postupimo. Dodatni problem je i to što je dete rođeno sa određenim problemom pa je odmah po rođenju moralo na hitnu i tešku operaciju, sve se dobro završilo ali smo mi i dalje u grču, šta i kako, da li je dobro ovako ili onako sa detetom zbog posledica operacije i sl.

Supruga je postala u najmanju ruku " nesnosna". Svađa se za najmanju sitnicu, stalno provocira, a ne ustručava se da to nekad uradi i u javnosti ili pred rodbinom. Po prirodi nisam konfliktna ličnost ali ipak veoma dobro znam da se branim kada je to potrebno. Samo, u ovom slučaju to teško ide. Dodatni problem je i to što moja supruga ne želi da posluša ničiji savet a posebno ne u vezi deteta smatrajući da je ona majka i da samim tim sve najbolje zna i ume, (što i sama često napomene) i da je u svakom slučaju njeno mišljenje najmerodavnije. Primera radi. ako je bebac sa zapušenim nosićem, kija i malo je topao, i ukoliko pomenem da bi možda trebalo da mu se za svaki slučaj izmeri temperatura, to biva odmah odbačeno rečima tipa " ma daj, sad ću za svaku sitnicu da mu merim temperaturu" ili ako je npr zacrtala da bebac mora da se okupa npr tačno u 20.00 h bez obzira da li postoje uslovi za to, npr nedovoljno ugrejana soba na 19 c (umesto recimo 23-25 c) ili pak nešto drugo to mora da bude tada i kraj priče. Ako bebca doji gotovo "naopako" pri čemu mu je glava niža od nivoa trbuha pa mora praktično da guta "naopako" pa se zagrcne, prestane da diše i sl. što mene moram da priznam, plaši, brine i nervira.

Više puta sam pokušavao da razgovaram sa njom u trenucima kada je malo bolje raspoložena. I ona tada prividno sarađuje, čak odobrava neke stvari ili pak ponekad kao i prizna da je pogrešila ali već sutradan pravi istu ili drugu grešku. Najgore je to što se svađamo gotovo isključivo zbog bebe jer ja pošto-poto želim da bebi bude dobro, naročito posle svega što je beba preživela. Ipak, moram da kažem da mi se čini da se ponaša odgovorno a ipak neodgovorno prema bebi, odgovorno što brine, a neodgovorno što to radi na pogrešan način a ne želi da joj neko pokaže kako. Pa sam u više navrata morao da joj pokazujem i dokazujem na više načina neke činjenice koje su čak i logične bez obzira imali bebu ranije ili ne.

Kupovinom literatute na tu temu, internet, razgovor sa i pred lekarom. U tim trenucima se ona malo "trgne" i prećutno prizna da greši, ali neretko nastavi sa starom praksom i još nastavi da se svađa ako je slučajno podsetim na to. Što bi naš narod rekao " kao da će joj kruna sa glave pasti ako prihvati nečiji savet ili učenje" Sve to pa čak i po koja promena na bolje ide jako sporo a bebac mnogo brze raste. Pa me iz tog razloga plaši da se u tom raskoraku ne daj bože nesto ne dogodi bebcu.

Pitanje posle svega je kako je urazumiti moju suprugu koja je stvorila takav gard i da čim neko ne odobrava njen pristup, bude obeležen i prozvan, pa se čak zbog slične stvari i sa mojom majkom posvađala. Po prirodi nisam ni "edipovac"ali jednostavno ne prija sitacija i više ni sam nemam načina da izađem na kraj sa njom. Svađe su sve češće i veće. A što je najgore, uvek se ona nađe uvređenom i smatra da svi treba njoj da se izvine. Takođe je moguće da delom možda i ja preterujem prevelikom brigom za bebca ali to sasvim sigurno ne može anulirati neke činjenice i postupke koja ona definitivno čini a koji potvrđeno nisu ispravni. Da su iz tuđih života, potraženi odgovori od tih lica a da ih ona čuje. To je za sada jedini način ali i spor, jer ne mogu svakog dana sa njom da visim kod pedijatra i na sličnim mestima. Na kraju, sve to dovodi i do druge, jako bitne stvari da se i emotivno udaljavamo. Jer posle takvih svađa pri čemu dete trpi (čak ne obraća pažnju da li viče pred detetom kada ono počne još više da plače, na šta joj takođe ukažem a ona još više pobesni) i onda ja neko duže vreme ne mogu da se smirim. Da bi ona posle samo sat dva počela da prebacuje kako smo malo emotivno udaljeni i da sve to ispada sumnjivo. A takođe prebacuje što onda je ne mogu sa njom i sex da imam kada mi zaista onako iznerviranom nije ni do čega. I onda bude još gore, a kad pokušam da objasnim šta se zapravo dešava, neće ni da sluša, ređaju se teorije zavere i sl.

Moram da priznam da je to toliko daleko otišlo da bih se gotovo momentalno razveo samo da nije bebca. A onda sve od početka Što je još gore, poslednjih dana ona počinje da preti razvodom i čim ja krenem na bilo koji način da reagujem i buni se u svađi. Počinje da pakuje stvari, ucenjuje i planira da ode, pa sam prinuđen da sve više ćutim a ona sve više histeriše smatrajući da sada kad ćutim da odobravam to što ona priča, tj da je u pravu, da ima argumente i da ja zato ćutim a samim tim njoj argument više da produbi svađu.

U kom pravcu sada ići, više ni sam ne znam, ali znam da je postalo nepodnošljivo. Sve to ide dotle da ako npr. naiđem na vrata i vidim da je sa bebcom a on se npr. zagrcne i kažem joj da ga što pre podigne, okrene i sl ona me "iskulira" ako sam uporan onda uputi opasku da nije to ništa. Ja nastavim da insistiram jer bebac i dalje ima problem, na kraju pritrčim, zgrabim bebca i kažem joj da se pomeri, da ja to uradim. Onda ona kreće da histeriše, svađa se, psuje, provocira i sl. Onda ja preuzimam inicijativu a pošto jednostavno ne prihvata da joj se lepim kaže dok bebac sve vreme trpi neku sitaciju. kao npr. navedenu. 

Da bih presekao sitaciju u jednom trenutku sam joj udario čvrgu, ili uhvatio za uho. Onda ona pobesni, urla da sam je pretukao i unese se u lice rečima "ajd, ajd još jednom, odmah odlazim" ima da te tuzim i sl. . . Moram da napomenem da nikada u životu nikog nisam udario niti bih, ali sve ovo prelazi sve poznate granice da ponekad pomislim da nekim ljudima ne pomaže drugačiji pristup. Naravno, svakako ne planiram da je stvarno pretučem što bi bilo nemoguće iz više razloga. Već upravo zato i pokušavam da nađem neko rešenje pošto je počela sve otvorenije da provocira, da se unosi u lice. Pretnje i ucene ako na bilo koji način reagujem da će otići i sl . A da ukoliko nekom i ispričam šta se dešava da će reći da je tučem i da će pre njoj verovati. Isto tako, predlagao sam joj da odemo zajedno kod psihologa, psihijatra, u savetovalište.  Sve, samo da i iz drugih usta čuje neka mišljenja ali upravo zato joj i ne odgovara, i pogodite, u trenutku rasprave kaže, vazi, hajde, a posle joj ne pada na pamet. Posle svega, izgleda da će se na kraju završiti mojim odlaskom. Gde i kako, videćemo do tada, molio bih vas za bilo koji savet koji bar donekle može ovo rešiti.

Unapred zahvalan.

P. S. Ne zamerite zbog ovako obimnog teksta ali sam jednostavnno morao da dam sebi oduška i izbacim iz sebe ono što me tišti.