Poštovana doktorice,
moj problem traje već oko 3 godine i koliko mi se čini on se postepeno produbljuje, te sada definitivno moram zatražiti pomoć. Inače, imam 28 godina, dvoje dece, normalan brak i domaćica sam...Dakle, ja se nelagodno osećam u prisustvu više ljudi (bilo da su poznati ili ne) pogotovo ako sedimo za stolom ili se nalazimo na manjem prostoru, pa smo bliži jedni drugima. Simptomi su crvenjenje u licu i znojenje dlanova. Problem je i u tome što kada pomenuti simptomi nastupe, pošto ne mogu da kontrolišem njihovu pojavu, naprasno "idem u wc", saginjem glavu, puštam kosu ukoliko je vezana u rep, ustajem da otvorim prozor i sl. Takve radnje u tom momentu deluju potpuno besmisleno i nepotrebno, te imam utisak da me "još čudnije" gledaju ljudi sa kojima sam. A opet, ako to ne učinim, primete simptome i gledaju me "najčudnije" moguće. I to je onda začarani krug... Uhvatila sam sebe da sam svesno zakasnila na neke razgovore za posao, da sam izbegla neka druženja u prirodi (jer su simptomi više vidljivi na dnevnom svetlu). Takođe, nisam pravila "veliki diplomski", niti "veliku svadbu", baš iz tih razloga. Čini mi se da tako propuštam mnoge lepe stvari u kojima drugi ljudi uživaju... Ne znam ni kako ću ovakva naći posao. Bojim se pojave simptoma na razgovoru za isti. A i zahtevi poslodavaca su se povećali. A i ako je u pitanju veliki kolektiv...uf...i još svi to moje nenalaženje posla počinju da tumače kao lenjost i nezainteresovanost, jer ne znaju koji problem imam, pa me sada i zbog toga grize savest. Na sve to umem da budem depresivna ili anksiozna (to se smenjuje) i imam "preskakanje srca" zbog čega moram i kod kardiologa... A mislila sam kako ću sama moći da izađem na kraj sa tim, jer kao Bože moj, edukovana sam po pitanju tih stvari (pedagogija i psihologija), pa eto baš ću sama...No, očigledno da više nemam mehanizme da se izborim i to se podmuklo i dalje razvija i onemogućava mi normalan život. Tek sada sam (ali definitivno!) odlučila da nešto preduzmem.
Nadam se da nisam zakasnila...!?

Poštovana,
već nekoliko godina patim od tzv. binge eating. Zanima me da li se neko u Beogradu bavi ovom problematikom i kome se mogu obratiti za rešavanje ovog problema?
S poštovanjem,
Jelena Simić

Poštovana,
Imam 30 god. i dete od 2 god. U zadnje 2 god. (možda i više) imala sam neke vrste napada panike, obično kada negde treba da idem, napetost, nervoza. Pošto sam znala da nema razloga za sve to, ja sam te probleme ignorisala i mislim da su se povukli...ali sa druge strane dugo sam razmišljala kako nešto nije ok sa mnom i to mi stalno pada na um. Drugi moj problem je što sam često bez razloga depresivna, neraspoložena, uglavnom imam negativne misli, u zadnje vreme osećam i bes (kada me dete ne sluša, kada plače). U svemu tome, pre 8 meseci imala sam i 1 abortus, i kada sam se odlučila na to, bila sam sigurna u to, ali nakon toga osećaj krivice me ne napušta , stalno mislim na to, jedem se, krivim sebe i ne znam kako da krenem dalje. To je moj unutrašnji svet, ja sam spolja jedna zadovoljna žena kojoj ne fali puno toga, ali opet osećam da iznutra nisam više jaka kao pre. Znam da verovatno treba da pričam sa stručnjakom, ali mene je neka sramota od toga i nekako se plašim da posetim psihijatra.... Hvala unapred.

Poštovana doktorka,
nalazim vani i nisam dobra sa njemackim jezikom da bi sve to objasnila lekarima. Imala sam jako težak život, previše nerazumjevanja. Onda sam se udala da bi pobjegla od tog života i naravno to je bio još gori put, u međuvremenu sam izgubila bebu 5 mjeseci staru, izgorila je u stanu, sve sam to vidjela svojim očima. Tada sam doživela jako veliki šok od kojeg sam se djelimčno oporavila i nastavila da živim koliko je to moglo da bude normalno. Nakon nekog vremena dobila sam ponovo djete, zatim još jedno. Kada sam mislila da je sve ok desio se još jedan šok, rastala sam se sa čovjekom i ostala sama sa djecom. Imala sam toliki strah da ih pustim napolje, da se odvoje od mene samo minutu, strašno sam se plašila da se nešto ne desi. Počela bi zamišljat neku užasnu scenu naprimje da ih je auto udarilo, da su pali sa neke visine i još svašta nešto što ni ja više ne mogu svatit. Onda sam izgubila najvećeg prijatelja u životu, mamu nestala je prekonoći, nije bila bolesna, samo je legla i nije se probudila, a bila je jako mlada. Onda nakon godinu dana sve se počelo mjenjati, srela sam čovjeka koji me je u svemu razumio zavoljeli smo se i uzeli. Nakon godine braka dobili smi djete i sve je teklo dobro on me je malo opusto da djecu malo osamostaljujem i pustim slobodno vani sa svojim vršnjacima. Pošto nisam radila bila sam vezana za kuću i sa vremenom sam počela dobivat bezrazlozne strahove onda je usljedilo nagla promjena raspoloženja. Znam i na djecu počet galamit bez razloga i sa razlog čak ih i udarit, što prije nikada nisam radila. Zadnju sedmicu dana ne mogu da spavam i bole me kukovi kada legnem na stranu nema nikakvih modrica, ali bol je jednak onome kao kada se udarim.
Izvinite bila sam i previše opširna, ali mislim da je to bilo potrebno da Vam sve objasnim da bi lakše rješila svoj problem.
Unaprjed hvala,
zabrinuta majka.

Već dugo vremena (2 godine) ne osjećam se dobro, počela sam da se debljam, udebljala sam se 30 kilograma, strašno sam depresivna, uvijek pospana i nemam volju ni za šta, samo bi da ležim i da jedem. Inače, živim u USA došla sam ovamo sa porodicom pre 5 godina, imam 41 godinu i pre 4 godine sam izvadila maternicu.
Ako možete da mi pomognete, jer svaki dan mi je teži i teži, jedva obavljam svoje svakodnevne dužnosti. Unapred zahvalna

Imam 22 god., a moj suprug 28 god. Posle 5 god. zabavljanja, udala sam se i već 7 meseci živimo zajedno. Naime, zadnjih mesec dana smo se oboje mnogo promenili. Postali smo nervozni i nemamo razumevanja jedno za drugo. Pokušavala sam dosta puta da pričam sa njim, ali su se razgovori završavali njegovom ubedljivom pričom da sam ja kriva za sve, da je njegovo ponašanje (ponižava me rečima, govori mi najodvratnije stvari ako se požalim da mi je nešto što je uradio ili što nije uradio zasmetalo) opravdano. Zadnjih par dana osećam tugu, težinu u grudima, plačem kad god sam sama, a nekad se jedva suzdržim da ne zaplačem u drustvu. Njemu više ništa ne smem da kažem, jer se plašim kako će reagovati.
Nadam se da Vam je sve ovo dovoljno da mi kažete šta je sa mnom i šta da radim, jer osećam da ću poludeti, mnogo se osećam usamljenom i sve manje mogu da iskontrolišem napade plača kao i drhtanje ruku.

Moj prijatelj je počeo da uzima kokain, on tvrdi da uzima sam ponekad, kako mu pomoći, odakle početi, kome se obratiti?
Pozdrav

Poštovanje,
hteo da Vas pitam sledeće, bio sam u nekoj depresiji već 2 godine. Pre toga sam promenio sve moguće lekare da bi mi svi rekli da sam zdrav i da mi ništa ne fali. Inače sam veliki emotivac, a imao sam problema i sa ćerkicom po njenom rođenju, pa sam sve to strašno podneo i od 2006 su počeli da se javljaju svi oni Vama poznati simtomi depresije, da ne nabrajam. Išao sam i na psihoterapije, do pre nedelju dana sam pio Zoloft po jednu četvrtinu ujutru dok ga nisam izbacio (a pre toga celu tabletu jednom ujutru). Ja sam potpuno razumeo problem ove bolesti i naučio sam da se izborim sa tim i da živim tako, sad mi je mnogo lakše.
Mene samo zanima da li će se meni tokom života dogoditi neki od simptoma ove bolesti i da li je to normalno da se desi i kako se treba ponađati, jer ipak sam sad takoreći izlečen, ako se uopšte može potpuno izlečiti...
Pozdrav za doktorku od veselog Saleta

Poštovana dr,
ne znam ni sam kako da Vam sve ovo objasnim, sve je počelo 2004 god. otišla sam sasvim normalno kao i svako drugo jutro na posao, ali tog dana oko 10h nešto se strašno desilo sa mnom. Imala sam osjećaj da umirem, počelo me gušiti, bolit u prsima, znojenje, podrhtavanje, lupanje srca, mučnina, vrtoglavica, bol u vratu i glavi, otišla sam kod bolničarke u firmi, izmjerila mi je pritisak koji je bio normalan,onda sam otišla kući, muž je došao po mene i imala sam jake bolove u prsima i gušenje, misleci ovo je kraj, došla sam kući i legla u krevet i nisam se smijela okrenut ili udahnut duboko, jer je bol u prsima bio tako jak. Sutradan sam otišla doktoru koji mi je rekao da je srce u redu i da pijem samo tab.protiv bolova. To se opet pojavilo onda sam išla na sve moguće preglede i svi nalazi bi bili uredni. Od toga dana pa do danas, moji simptomi su isti, pila sam razne tablete za depresiju, koje mi ništa nisu pomagale, možda više od 25 vrsti raznih tableta, ali nikakve pomoći. Pila sam Xanax 0.5mg.skoro tri god. i ništa, samo bi me malo smirile, kad bi mi organizam poceo podrhtavat, ali to sve za kratko vrijeme. Sad pijem Clonazepam 0.5mg. i nikakve pomoći i od njih. Svako jutro kad se probudim, jako sam umorna, nemam snage ni za šta, imam vrtoglavice, teško dišem, brzo se umorim, jaki pritisak na vrat i glavu, glavobolje, ramena me bole, ruke i često mi prsti nateknu, samo da napomenem da su ove vrtoglavice kao da propadam u nešto, ako okrenem glavu ili očima pogledam u stranu onda je još gore, glava mi je tako teška...nađene su male promjene na vratu (MRI) a kažu da je to normalno za moje god. Inače imam 38god. MRI glave je bio normalan, kažu da izgleda sve normalno i nemaju pravu dijagnozu za mene, samo mi daju različite tab. da provam ali bez ikakvih pomaka. Sve sam doktore obišla i više nemam snage za to. Moj doktor kaže da teže dišem zato što imam anxiety, a ja sa pitam zar to ne bi prošlo za ove 4 god.s obzirom koliko sam popila tab.ako je anxiety, barem bi se malo bolje osjećala. Živim u Americi i više ne znam šta da radim, izgubila sam posao, kući sam i ne mogu ništa da radim. Idem često kod kiropraktičara i on misli da je problem sa vratnim mišićima.
Molim Vas za savjet, jer više nemam kome da se obratim, a ovako moj život nema nikakvog smisla, jer vidim da mi nitko ne može pomoći...
Hvala Vam unaprijed!

Molim Vas za pomoć! Živim u kući sa svekrom, ima 64 god. Zadnje dve god., intezivno pije i opija se. Kada je pijan maltretira sve u kući, svađa se i dosta je agresivan! Odlazi na preglede kod neuropshijadra, prepisan mu je lek Zoloft, ali ne pije - baca ih. Pored toga pije lekove za srce. Kada je u pijanom stanju lomi sve po kući, trenutno je celu kuću zaključao i ne da da izađmo napolje dok njemu ne kažemo gde idemo i šta radimo! Sinoć je imao sukob sa mojim suprugom i bojim se da ne dođe do tragedije. U porodici žive i dvoje male dece od 5 god. i 9 god., s tim da starije već ima primetne probleme i traume od njegovog ponašanja!
Molim Vas recite nam šta da radimo?
Hvala