Normalno i nenormalno u seksu

Kao i sve pojave u promenljivom svetu, filozofija odnosa društva i pojedinca prema seksualnosti je takođe podložna promenama. Ono što se nije promenilo je večno pitanje šta je normalno, a šta nenormalno u seksualnosti. Sve do pedesetih godina prošlog veka, vremena kada je nastao beskrvan pokret pod nazivom "seksualna revolucija" polje "nenormalnog" u seksualnosti je daleko prevazišlo opseg onoga što bi nazvali "normalnim".
Danas, shvatanje o opsegu normalnog prevazilazi polje nenormalnosti. Nije čudno da su i muškarci i žene u pogledu seksualnosti u konfuziji. Dok je ranije osoba koja je bila opsednuta dnevnim fantazijama, upražnjavala oralni ili analni seks, isprobavala slasti  predbračnog ili vanbračnog iskustva i učestano masturbirala strepela od odgovara na pitanje: "Da li sam normalna?" sada, osoba kojoj je oralni i analni seks odvratan, masturbacija ispod časti, a nevinost prve bračne noći sa voljenom osobom smatra vrlinom, opsednuta je pitanjem: "Da li sam seksualno nenormalna osoba?"

Ovo je stara izreka koja slobodno može da se koristi i kada je reč o noćnoj mori  mnogih muškarca u pogledu veličine njihovog polnog organa. Iako se ta "stvar" u principu ne vidi na dnevnoj svetlosti, a pogotovo pod uslovom da se ljubav vodi u mraku, milioni muškaraca pate od "kompleksa malog penisa", od kojih su mnogi ubeđeni da bi sa tri do četiri santimetara viška obožavanog organa, bolje podnosili manjkove u životu. Kakva zabluda!

Činjenice, jednostavno, govore drugačije. Penis se ne meri u mlitavom stanju. Organ koji u mlitavom stanju iskazuje manju dužinu, u erekciji se izdužuje u većoj meri od organa koji je izduženiji u mlitavom stanju. Obim penisa je funkcionalno bitniji od dužine, a da bi penis bio stvarno "mali", ili tačnije rečeno funkcionalno manje sposoban, njegova dužina mora da bude kraća od šest do sedam santimetara u uzdignutom stanju. Nije mali, dakle, nego je nedovoljno veliki. Pa čak i u takvim slučajevima dovoljno elastična, vagina je ta koja odredi meru stvari sposobnošću da se "skupi" oko "mračnog predmeta njenih želja". Ostali problemi, poput onih da se penis, kod nekih osoba, "krivi" na jednu stranu ili fiziološka činjenica da je jedan testis niži od drugoga u manjoj meri, ali ipak, dovoljno opterećuju neke osobe.

Strašljivo se pitaju da li su im male ili velike usne, klitoris, vagina, pa grudi normalne veličine, oblika i boje. Da li im je, nadalje, tokom seksualnog uzbuđenja ovlaženost vagine dovoljna ili nedovoljna? U najvećem broju slučajeva strahovi ove vrste su iracionalni. U pogledu veličine, oblika i boje polnih organa, pojedinačne, rasne i kulturne varijacije su tolike da se na prste jedne ruke ne mogu izbrojati. Varijacije su, naravno, jedna stvar a nenormalnost druga.

Dobar broj strašljivih preispitivanja o seksualnoj nenormalnosti muškarci povezuju sa seksualnom izdržljivošću, a žene sa doživljavanjem orgazma. Nije čudno.
Prosečan muškarac doživljava orgazam za dva do tri minuta, ženama koje ga doživljavaju pod uslovom da ga uopšte doživljavaju, prosečno je potrebno oko petnaestak minuta teškog "muškog rada". Savršeno normalno! Priroda seks upravlja prema rađanju dece, a ne zadovoljstvu.

Otkrićem Mastersa i Johnsonove da je tzv. vaginalni orgazam mit, a da orgazam žene nastaje isključivo posrednim ili neposrednim trljanjem klitorisa- nova pitanja o seksualnoj nemoralnosti zamenila su stara.

Pod uticajem Frojdovog učenja, žene koje nisu bile u stanju da dožive vaginalni orgazam pitale su se da li su normalne (neurotične) dok danas, žene koje, za vreme odnosa mogu da dožive orgazam isključivo nadraživanjem klitorisa, pitaju sebe da li je to normalno. Suvišna pitanja kada je reč o nenormalnosti. Pod uslovom da su posredne stvari normalne, zašto bi nenormalne bile neposredne stvari.