Postovani doktore imam 18 godina. Od prvog razreda osnovne skole sam trpela

Postovani doktore imam 18 godina. Od prvog razreda osnovne skole sam trpela maltretiranja od strane jednog decaka. Tukao me je, vredjao, pretio i uz pretnju mi uzimao pare. Stalno mi je ogranicavao slobodu, da nisam smela ni da se nasmejem. Moj tata je bio obavesten o svemu. Odmah je bila obavestena skola, medjutim tu nista nije bilo uradjeno. Onda je se obratio prosvetnoj inspekciji u ministarstvu, medjutim osoba koja je nadlezna za to je sve sabotirala. Doznala sam da je cepao nase zalbe i da je stitio tog delikventa. Posle toga nasilje je se sve vise pojacavalo, a meni je jedino preostalo da sve to cutim i trpim. Cak je pretio da ako ikome budem rekla da ce mi ubiti sestru. Vise sam strahovala zbog nje, nego zbog sebe. To je sve ostavilo velike posledice po mene i moje zdravlje. Smanjeno mi je samopouzdanje, osecam se bezvrednom, kao da me niko ne voli. Osecam se usamljenom, a jos vise me je dotukla mamina bolest i smrt, koju smo ja i sestra same gledale, jer tata je bio na poslu. Isla sam kod psihijatra na razgovor. On mi je dao dijagnoze f92. 0 i f92 koje ne znam sta znace. Pijem antidepresive (seroxat i demetrin) , ali ne pomazu mi. Imam redovne seanse kognitivno bihejvioralne i suportivne terapije, ali osecam se isto. U meni je sad samo bes i tuga. Najvise me boli to sto za svu decu danas ima pravde a meni je jedino preostalo da pijem lekove i da nosim teret svoje proslosti. Moja porodica mi pruza puno ljubavi, ali je ja nazalost ne osecam. Osecam se nezasticenom i usamljenom, sto ponekad me plasi. Ne znam vise kome da se obratim. Jako mi je lose, i ne znam sta da radim. Da zaboravim ne mogu, to je jace od mene. Jedino sto me drzi je vera u boga, ali za mene kao da je svet stao. Molim vas pomozite mi. Pozdrav.