Poštovana doktorka,
Imao sam dugo dilemu da li da Vam se obratim ili ne,  jer zaista ne znam da li ste baš Vi osoba koja mi može dati bilo kakav odgovor. Situacija je složena i biću što kraći.
Imam 24 godine i redovno završavam fakultet u Beogradu, sa prosekom 9,70. Tokom studija sam uspeo da postignem niz značajnih rezultata, objavljenih radova, važnih seminara, isticanja u raznim podoblastima glavnog studija. Sada kada imam još samo jedan ispit do kraja, nalazim se u velikom ćorsokaku. Nemam posao, a nažalost nema ga na vidiku. Postavim sebi pitanje kako da ga nadjem, gde, a da to bude u struci. Da bih se zaposlio u struci traže da prvo diplomiram, a da bih počeo sebe da izdržavam za čim imam veliku potrebu, neophodno je da što pre nađem posao, jer sam prilično samostalna osoba i ne želim da više teretim svoje roditelje. Posao koji mi se trenutno nudi daleko je ispod mojih mogućnosti i uloženog rada prethodne 4 godine na fakultetu i van njega, a garantovana zarada je ista kao ona koju ima moj prijatelj koji radi kao fizicki radnik. Imam veliki problem da sebi objasnim potpunu eroziju sistema vrednosti u ovoj zemlji i to kako odjednom fizikalisanje vredi isto koliko i kvalitetan naučni rad, a moji roditelji čija bi mi podrška jako značila, misle da posao ne treba mnogo birati i da treba početi od nule bez obzira na sve napore tokom studija. Ponekad sam loše raspoložen, nedruželjubiv, tužan, a katkad sam i prilično nervozan i impulsivan (naravno bez ikakve agresivnosti).
Možete li mi molim Vas dati odgovor na najjednostavnije pitanje: da li je sa mnom sve u redu, da li moje opisano ponašanje spada u domen psihijatrijskih poremecaja i kako se sa čitavom situacijom izboriti što lakše i što bezbolnije po samog sebe? Hvala Vam i izvinite što je preopširno objašnjenje pitanja.

Odgovoreno: 15. 09. 2008.