Dr Dragana Krasić

Postovanje, zelim da vas pitam nesto u vezi strahova. Postoje realni i nerealni. Kako izbrisati nerealne koji se taloze godina u mozgu i da li oni ometaju rad mozga. Da li ksalol ima efekta? Da li nerealni strahovi ostavljaju posledice i da li i kako se brizu iz glave?

Pitanje je za neuropsihijatra ili psihologa, te vas molim da ga nekome od navedenih strucnih lica prosljedite: postovani, vec godinama, jaaako jakoo dugo, od svoje rane mladosti (iako sad imam 29 g) , sam se osjecao bolje u kozi drugoga, druge, stvarne licnosti. Recimo gledam neki film, vidim nekog zeznutog glumca, pokpuim fore, i taj sam neki period, pa onda upoznam velikog europskog kosarkasa, sportistu dakle, pa se i ja osjecam vazan jer sam s njim u drustvu oko drustva itd. Eh, onda sklon sam promjenama navika, tj, promjenama ponasanja u odnosu na kog se "furam" da tako kazem, znam i govor brzo promijeniti itd. Sinoc bas gledam nekog sportistu na rts i mislim, kako je lik jednostavan opusten i pocnem ja da se unosim u taj lik u taj zivot da i ja bivam opusten itd. Inace, imao sam prilicno tezak dosadasnji period: majku sam izgubio, otac vodi neki cudan zivot, sestra mi je bolesna, a oboje imamo neku vrstu psh problema radi svih trauma koje smo prosli. Zanima me da li sam ja ovo neka dvostruka licnost ili sta vec, da li mi je tijesno u mojoj kozi pa mi je lakse biti na tren ili mjesec ili godinu, neko drugi??? P. S. Inace, od malena sam prirodno talentovan glumac, alik nazalost nikad nisam otisao na akademiju i to je jedan od vaznijih propusta prema meni samom. Takodjer imao sam priliku postati vrhunski sportista - izmaklo se. I tako. . . . Eto, ocekujem brzo vas odgovor, hvala unaprijed i opsrostite sto vas zamaram. Pozdrav. Nenad

Postovani, nadam se da postoji strucnjak u nasoj zemlji po pitanju socijalne fobije koji bi mogao da nam pomogne. Naime, moja supruga se jako dugo bori sa socijalnom fobijom i do sada je posetila mnogo psihologa i psihijatara te nekoliko psihoterapeuta ali sa vrlo malo uspeha. Vecina psihologa joj je priznalo da zna maltene vise od njih o tom problemu, psihijatri samo lekove propisuju. Molim vas da nas uputite na osobu koja se specijalizovala za resavanje socijalnih fobija. Zahvalni d&d

Pocituvani. . . Vejke podolg period imam golem problem, se obidov na sekakov nacin i sekade da si go resam problemot no besuspeno, se nadevam deka sepak kolku tolku ke mi izlezite vo presret. . Neznam dali se raboti za depresija ili nesto slicno, vejke podolgo vreme osejkam nemira vo dusata koj postojano se zgolemuva i zgolemuva, navece nemozam da spijam i se pocesto me preovladuvaat crni misli deka se nesto negativno ke mi se slucuva. Ve molam za pomos ili barem vo najmala raka sovet od vasa strana. . Blagodaram od napred. .

Poštovani, gledajući na tv-u jednu seriju, pomenuo se problem čupanja i jedenja svojih dlaka od koje pati jedna devojčica čiji se roditelji razvode. U tom trenutku sam shvatio da i ja imam sličan poremećaj za koji sam kasnije saznao da se naziva trihotilomanija. Ja imam 18 godina i moja se brada i malje na licu još uvek razvijaju. Ja čupam dlake sa svoje i brade i iako ih bacam, neke automatski pojedem. To su sporadične crne dlake koje se vide i koje me nerviraju pa ih u dosadi i samoći čupam, ponekad kao i kad bi čovek grickao nokte. Čitao sam da je to opsesivno kopmuzlivni poremećaj i mislim da on potiče iz moje želje za boljim izgledom. To traje već par meseci ali sam ja tek tada shvatio da je to bolest. Kako da se bolje borim protiv svoje bolesti sem činjenice da prestanem sa čupanjem onog trenutka kad shvatim šta radim? Takođe me zanima vaše mišljenje o mom problemu. Unapred zahvalan.

Postovani, imam 16 godina i vec dve godine sam na relaciji gladovanje - prezderavanje, sto je praceno cestim periodima potpune depresije. Moj problem je i psihicke prirode jer meni hrana vise dodje kao uteha, a ponekad imam takve napade gladi da ne znam da prestanem sa jelom i na kraju se toliko najedem mi dodje da povracem, ali se plasim da to ne preraste u bulimiju. Ne znam kome da se obratim za pomoc jer mi je vremenom sve losije. Planirala sam da odem kod nutricioniste, ali su mi rekli da mora i majka da bude sa mnom. Problem je sto moja majka radi do kasno i nema vremena, a sto je jos gore, ona potpuno zanemaruje moje stanje govoreci kako to nije nista strasno sto nekad ^malo vise pojedem^ i da ona ne zeli da ide sa mnom. Ovo je sigurno vise od toga jer sam postala preopterecena hranom, koliko treba da jedem, sta treba da pojedem, sta da radim posle prejedanja. . . Molim vas, kazite mi kako da uspodstavim zdrav odnos prema hrani. Unapred hvala

Postovana. . . Prvi put sam imao napade panike u avgustu mesecu, nakon toga sam izvrsio sve preglede, laboratorija, ekg, a pre mesec dana i eho srca. . . Sve je hvala bogu u redu. . . Pre mesec i po dana sam krenu na razgovore kod neuropsihijatra, tamo mi je konstatovala f 40 i f 60. 1. . . Dala mi je da pijem mg, leksilijum i beviplex. Ali konkretno, kod mene se situacija poboljsala od pregleda kod doktorke koja mi je uradila ultrazvuk. Naime, ja kod sebe cujem otkucaje srca u usima, i negde sam procitao ne internetu, da je neka takodje doktorka rekla da to sugerise na tahikardiju, medjutim doktorka koja mi je radila uz je veoma priznata i nije mi nista spomenula u vezi toga. E sada, ja se bolje osecam, verovatno i zbog terapije, ne budim se sa losim razmisljanjima itd, doduse imam ponekad neke blaze strahove koji brzo prodju, uglavnom ide ka boljem, znam da ne moze nista preko noci. Konkretno sta je moje pitanje. . . Imam dva. Prvo. . . Sta mislite o terapiji koja mi je preporucena i drugo. . . Ja i dalje imam to rovca u vezi tog pulsiranja u usima koje je prisutno kod mene. . . Nije konstantno, ali je tu, vise ni sam ne znam kako da razmisljam po tom pitanju, i ako moze neki savet u vezi toga. Izvinite na opsirnosti, hvala unapred, puno pozdrava.

Postovani imam sedamnaest godina musko od prosle godine tacnije od decembra prosle godine nisam ista osoba. Nakon povratka iz skole vecero sam i legao da gledam tv. Kada sam ustao pocelo je da me nesto nos i vrti u glavi. Odmah sam digao paniku i pomislio da cu umreti tu a jako se bojim pada u nesvijest a to m ise nikad nije desilo. Zavrsio sam u hitnoj puls je bio ubrzan da sam ga smirivao tabletama tacnije na u hitnoj su m idali propranol da se smirim jer nisam mogao da zaspim. Od tada stalno osjecama vrtoglavice. Stalno kada me nesto zabolim posmilim da je nesto opasno i mislim da ce mi se desiti nesto strasno. Jako sam strasiva osoba postao sto se tice zdravja. Kad vidim u novinama ili na tcu neku nesrecu ili nesto jako se uznemirim. Neznam sta da radim. Strah me izaci sa prijateljima u grad jer mislim da cemi se nesto desiti. Radio sam preglede srca ali nisu nista ustanovili. Neznam sto m ise to dogadja ali nikako vise nisam ona ista osoba ko prije jer sam bio normalan i nikad nisam nista osjecao a i na meni se ne vidi da izgledam kao neko bolestan. Krupna sam osoba i visoka fine gradje tako da niko ne misli da mi nesto fali ali u meni je drugcije misljenje. Od terpije nista ne koristi osim "diazepama bosaurina" jer mi g aje doktor preporuvio jer imam problema sa ledjima pa eto da me malo opusti. Molim vase misljnje i predloge i izvinjavam se sto sam ovako dug ali morao sam da vam ispricam sve od pocetka. Hvala unapred

Postovana dr. Bojana, imam 38 godina i iza sebe brak koji je razveden vec 14 godina, a iz koga imam devojcicu. . . Hm devojku: ) od 16 godina. Sav jad i bes tog braka, u kome sam trpela i fizicka zlostavljanja od mladog muza su iza mene, medjutim moj problem postoji i pre tog braka, sada gotovo vec pola mog zivota. Panicni napadi i agorafobija. Sve u vezi toga sam prosla, i sve moguce analize trazeci fizicki problem, i izbegavanje, i zatvaranje, i strah od staha, i konacno psihoterapiju i lekove (rivotril i zoloft) i konacno je to jednim delom iza mene. Ja sam uspela da shvatim da je nemoguce ici u nazad i da posle svega nikada necu biti osoba koja negde tamo ne misli o strahovima, fobijama, panici. . . Mislim pisem ovo, sto ide u prilog tome, zar ne?! Iznela bih sada i da sam iscitala gomilu knjiga i literature, jer po recima moje dr. Nije mi bilo druge nego da naucno pridjem ovom problemu obzirom da price tipa "bice ti bolje, samo ti popi lekic" i sl. Nije pomagalo. Pomoglo je shvatanje problema koji imam i nacin na koji mogu to da resavam, sto i dalje radim, mada nemam napade panike kao nekada. Elem, sada sam se usudila da se ponovo udam i trudna sam, 27. Nedelja. Muz mi je jedan dobrodusni debeljko, koga jako postujem, koga je moja cerka lepo prihvatila, ali koji je pomalo razmazen i nezreo, sin mame-doktorke, bez uvrede: ) , ali zaista bez nje ne ume nista. Ali, ne zameram, vec cinim puno da ga promenim, koliko moze, da se osamostali, da shvati da sada ima svoju porodicu i prilicno dobro nam ide. Do pre 15-tak dana bili smo kod mojih, jer smo cekali da se zavrsi stan. Sada smo se preselili. Ovde je sve novo i divno, imali smo cak i za nove stvari, kuhinju, gotovo sve. Cesto ostajem sama kada suprug ode na posao, a cerka u skolu, posto sam na bolovanju zbog trudnoce, iako nemam nekih vecih problema osim trnjenja i oticanja ruku, a kako radim u sudu za prekrsaje, mogla sam sebi da dozvolim ovaj "odmor". Problem je u tome sto mislim da se malo teze navikavam na promenu sredine, nemam osecej depersonalizacije i derealizacije, vise neki osecaj da treba da idem "kuci". U pocetku sam malo spavala, ali sada je bolje. Ono cega se sada bojim je da se ne vrate napadi panike zbog promene sredine, da se ne vrate zbog trudnoce, ili sutra zbog mozda teskog porodjaja. Takodje se bojim sto u toku trudnoce nisam prestala da pijem rivotril, mada sam ga smanjila prilicno, ali sam prestala da uzimam zoloft. Bojim se za bebu, mada sam radila amniocentezu i tu je bilo sve ok, ali to nema veze sa ovim. Uhvati me ponekad "frka" kada popijem prepar i uzlupa mi se srce od njega, sto me verovatno podseti na napade panike. Takodje mi je malo losije ujutru cim ustanem i kasno uvece, pred spavanje. Kao neka trema, takav je osecaj. Da li je moguce da necu uspeti da se naviknem? Da li je moguce da cu dozvoliti sebi da prokockam ovo sto imam, a konacno imam srecu, a sve zbog straha da se ne vrati ono sto je nekada bilo? Ovaj grip me dodatno uplasio, sta ako ga dobijem i umrem? Sada, kada sam konacno nasla srecu. . . Ne bi bilo fer. . . Od vas trazim samo malo utehe, unapred hvala. . . Pozdrav. . .

Postovani, imam 42 godine i pijem lekove protiv povisenog pritiska. Pusim, ne pijem alkohol, ozenjen sam i imam troje dece, posao i uglavnom mirno zivim. Mogu da zaspim uvek i ne patim od nesanica, spavam cvrsto tako da se veoma tesko budim bez obzira koliko dugo spavam. Moj problem su nocne more koje imam od kada znam za sebe i navikao sam na njih i uglavnom me ne bude iz sna, ali u poslednje vreme se posle takvih snova budim i tada mi se prividjaju razne stvari, po meni nista posebno, najcesce vidim nekog coveka kako stoji u hodniku stana, kada probam da zaspim probudi me osecaj da je opet tu i kad otvorim oci on i dalje stoji na istom mestu i cim se potpino rasanim nestaje. Ponekad i dok sam budan tj u toku dana, kraickom oka vidim da neko prolazi iz sobe i sobu, a naravno tamo nikog nema. Nisam ovom pridavao znacaja do sad, ali kada sam u sali prepricavao prijateljima te moje dogodovstine misleci da i oni imaju slicna iskustva svi su me gledali zgranuto. E sad moje pitanje je: treba li da potrazim "strucnu pomoc" ili je sve ovo normalna pojava. Hvala unapred, branko