Dr Dragana Krasić

Poštovana Dr Dragana,

Dana 26.3. sam Vam se prvi put javila i nisam dobila nikakav odgovor pre ovoga od 29.3.2009. godine, tako da niste odgovorili na moje pitanje, na žalost, koje nestrpljivo očekujem. Dan pre mog javljanja Vama bila sam kod psihijatra, koji je ujedno i psihoterapeut, međutim, doktor me nije saslušao, već me je pitao šta da mi prepiše? Nisam ja ta koja određuje terapiju, niti sam doktor, veoma sam razočarana takvim postupkom i zato sam Vam se javila. Zbog operacije aneurizme i simptoma koje sada osećam veoma sam zabrinuta i svakim danom sve mi je lošije. Niko da mi odgovori (obraćala sam se neurologu, neurohirurgu, internisti kardiologu) zašto sada osećam trnjenje u glavi i vratu? Čini mi se kad popijem bromazepam da mi je malo bolje. Rezultat sa EEG snimanja još uvek čekam. Dakle, molim Vas odgovorite mi kako da se ispravno lečim od anksiozno-depresivnog stanja, koje lekove da koristim, jer ja ne mogu reći svom psihijatru koje lekove da mi prepiše? I na radnom mestu doživljavam stresove, skoro svakodnevno, jako sam emotivna, a posledica toga je da želim da sve bude kako treba, što je nemoguće u svetu u kome živimo. Još jednom Vas molim za odgovor.

Srdačan pozdrav

Poštovani,

drugarica mi je rekla da je negde pročitala da je crtanje cvetića, srčića i sl. nekakav poremećaj. To me je prilično pogodilo s' obzirom da ja to radim ceo svoj život. Takođe "kopanje" lica kako moje drugarice to zovu bi valjda trebalo da je prestalo, a nije. Imam 27 godina i nisam nesrećna više nego ostali ljudi u mom okruženju. Klasični problemi devojke u mojim godinama, pretpostavljam. Bila bih Vam zahvalna ako bi mi odgovorili da li je to stvarno poremećaj.

Unapred zahvalna.

Poštovana doktorka.
Muće me loše i grozne misli u glavi, da ću ja da učinim nešto srašno svome detetu, sebi. To je grozno.
Imam velike strahove zbog toga. Bila sam kod psihijatra. Dao mi je ovu terapiju: Zalasta (pola tablete uveče), Anafranil (prvih 5 dana da uzimam jednu tabletu ujutru, a jedna popodne, a potom po dve tablete ujutru, a po jedna popodne) i Rivotril (tri puta po pola tablete ili dva puta po 1).
Molim Vas, recite mi kakva je ovo kombinacija lekova? Kakve ću posledice imati od toga, i da li ću moći da se rešim ovih misli? Hvala, pozdrav

Ima već 15 dana kako pijem bromazepam po preporuci psihijatra.
Doze su bile različite a i zbog poslovnih obaveza nisam bio u situaciji da adekvatno koristim terapiju.
Juče mi je psihijatar rekao da zamenim bromazepam sa ksalolom. Juče sam redukovao bromazepam sa 1,5+1,5+1,5 na 0,75+0,75+0,75. Danas sam osetio u dva navrata da se isključujem i ne komuniciram, mada sve prepričam.
Sinoć nisam mogao da spavam.
Molim Vas, da li mi možete reći kako da se skinem sa bromazepama od 1,5 posle petnaestodnevne upotrebe a da nemam posledice i ne pijem Ksalol.

Poštovani...
već skoro pola godine se mučim sama sa sobom. Svakodnevno mi se dešavaju iste stvari. Drhte mi ruke, preznojim se sva, imam osjećaj kao da gubim vazduh, osjetim bol u prsima, strah da ostanem sama u kući, strah da ću pasti u nesvijest a nema nikoga da mi pomogne...
Strah me je da izađem sama na ulicu, da se vozim gradskim prevozom i slično...
Zanima me, da li je to neka panična depresija ili nešto ozbiljn?
Radila sam ekg srca, nalaz je uredan.

Poštovani!
Moje pitanje je iz oblasti psihijatrije. Vec 8 godina patim od blažeg oblika anksioznosti. Od lekova sam pila Xelexs na startu posle prvog paničnog napada. Pila sam 3 meseca od 0,25mg. Onda, na preporuku mog psihotearapeuta sam prestala, postepeno. Sve ove godine funkcionišem  dobro, bez nekih velikih problema, ali duboko u meni je taj strah od toga da ću  poludeti ili da ću postati psihozna ili tako neke slične bolesti.
Molim Vas, recite mi kako da prestanem da mislim na te stvari, odnosno kako da pomognem samoj sebi?
Inače sam dobro. Spavam, radim, družim se ..Sve normalno samo taj strah od psihičke bolesti. Kako da ga se otarasim?
Unapred hvala

Poštovani,
imam 39 godina i već više od deset godina patim od anksozno depresivnog stanja, iz kog, nažalost, nikako da izađem.
Lečila sam se kod neuropsihijatra, pila mnoge lekove, kao npr. ksalol, metoten, maprotilin, bromazepam, ali do poboljšanja nije došlo. Na kraju sam odustala. Međutim, u poslednje vreme, naročito od novembra meseca od kada sam imala operaciju aneurizme, nikako ne mogu da se smirim niti normalno da spavam. Napominjem da operacija nije rađena klasično, već je rađen kojling aneurizme i sada osećam nepodnošljivo trnjenje u predelu glave i vrata. Sada pijem ujutru dva bromazepama od 6 mg, isto i uveče, iako znam da nije ispravno da sama sebi određujem terapiju.
Zato Vas molim da mi pomognete i kažete koji lek bi mi pomogao da se smirim i normalno da spavam. Zbog jake nervoze imam problema sa srcem, odnosno aritmiju. Osećam da sva treperim i tresem se, zaista mi je jako loše.
Unapred zahvalna na odgovoru.
Srdačan pozdrav.

Poštovani!
Pišem Vam u nadi da me posavetujete u vezi moje sestre koja je u stanju depresije zvanično devet godina, od kada se javila svom lekaru, a predpostavljam iz razgovora sa njom i duže. Ima 43 godine i od 1992 godine živi u Hrvatskoj sa svojom porodicom. Situirana je, ne oskudeva ni u čemu, zaposlena je, ali zbog prirode njene bolesti, već izvesno vreme ne radi. Konkretno u nazad tri godine, dve godine nije radila, bila je na bolovanju. Zatim je imala kratke prekide u radu pa bolovanje pa opet na rad i tako do u nedogled. Ona se jednostavno ne oseća dobro. Lično mislim, da je sve počelo to kod nje, onog dana kada je otišla da živi u drugu sredinu, sa drugim ljudima. Verovatno je crpila sebe dok se uklopila u okruženje, zatim nedostatak svojih najbližih, mene kao sestre i roditelja jer smo bili jako daleko a i nije se moglo putovati u ratno nevreme i tako od svega po malo ali napominjem da u njenom mestu gde ona živi nije bilo ratnih dejstava. Kada je sve ružno prošlo ona je doputovala prvi put za 10 godina i tu polako počinjemo mi kao porodica i ona, da primećujemo da se sa njom nešto dešava ali ona tada nije znala da prepozna stanje depresije kao ni mi. Iz razgovora sa njom to je počelo da se manifestuje kao neki strahovi, na primer ode na roditeljski i počne nešto da je guši, povraća joj se, ima osećaj da će pasti u nesvest. Te nelagode su joj se javljale i na poslu (medicinsi je radnik), u kući je počela polako da se udaljava od porodice, povlačila se u sebe, nije se javljala na telefonske pozive i nije primala goste u kući. Zatim je odlučila da se javi lekaru za pomoć. Usledili su odlasci kod, ja ću možda sada pogrešiti ako kažem kod psihologa ili psihijatra i za svih tih devet godina uspeli su samo da se reše tih strahova. Toga više nema ali se njeno stanje po drugim pitanjima nije poboljšalo. U početku su joj dali dijagnozu da je anksiozno depresivna, a kasnije da je manično depresivna jer je bila u periodu a i sada je, da nekada uopste ne može da spava, i radi po čitav dan nešto u kući a sa druge strane naiđe period kada po sedam dana jednostavno ne može da  ustane, samo leži i govori da je niko ne dira. Uspela sam da izvučem iz nje da je razmišljala i o suicidu i da joj je čak sasvim sve jedno koga bi povredila od svoje porodice i nas takvim postupkom.
Doktorka, mene konkretno interesuje da li je taj njen doktor trebao da je pošalje na psihoterapiju i verujte čudim se da to do sada nije urađeno.  Prošli mesec je kao išla da odleži 21 dan u bolnici ali ni sama ne zna zašto jer je bila i u goroj situaciji pa je nisu slali. Od lekova pije Prozaik i Normabel i ponekad nešto za spavanje i tako to je sve za tih devet godina.
Molim Vas, kakav bi mi savet dali u vezi nje i po Vašem mišljenju da li je lečena kako treba?
Unapred se izvinjavam sa pisanjem nekih detalja ali predpostavljam da bi Vam ti detalji bili bitni. Često je zovem da dođe kod mene, da promeni sredinu i to joj godi ali sada jednostavno ne može jer valjda postoji kontrola kada je neko na bolovanju. U nazad mesec dana, stalno je u kući, leži, jedva da se digne. Ručak i ne može da skuva, kaže da na to ni ne misli. Kada je pozovem jedva da može da priča a evo juče i jutros kaže da je dobro napokon. Osećam da može da se izvuče iz ovakvog stanja. Ima u njoj josš onog vedrog duha. Kad odem kod nje, ona je potpuno drugačija, smeje se, šali se a nekada i zaplače, što je kod nje vrlo retko. Molim Vas šta da radim? Kako da joj pomognem? Koliko će to da traje?
S poštovanjem

Poštovana doktorko,
Zbog anksioznosti i paničnih napada svega dva tri izražena bio sam pod terapijom nepune dve godine, a potom tri meseca nisam bio pod terapijom lekovima naravno, po uputstvu lekara- psihijatra. Ja i za vreme terapije sam to sve nosio na nogama, dosta sam putovao, radio,.... živeo normalno. Naravno, dešavalo se da se pojave simptomi, ne bude prijatno ali bude pa prođe... Naravno, uvek se u glavi vrzma taj strah od straha, te pašću u nesvest, te ovo, te ono... Sada bi me interesovalo sledeće: Za ovo vreme dok nisam bio pod terapijom lekovima Seroxat i Rivotril u početku osećao sam malo intezivnije prisustvo karakterističnih simptoma napetost, smetenost, nedostatak koncentracije, uznemirenost. Sve se to dešavalo u proseku tri četiri dana u nedelji, ali ne po ceo dan. Na primer: Bude mi jedan deo dana sasvim u redu, i onda recimo u drugom delu dana potpuno druga priča. No i tada ja ne bežim, suočim se sa simptomima, i trudim se da ne obraćam pažnju, kažem sebi proći će i prođe. Razgovarao sam sa doktorkom, a i nalazio na nekim sajtovima o anksioznosti, da je potrebno što više ignorisati simptome, izbegavati im pripisivanje nekog nerealnog značenja i što manje razmišljati o tome kako se osećate. Ja to sve znam, ali kad me zgrabi taj talas malo sve zaboravim, ali ne paničim svakako. Još da kažem da sam posle terapije imao baš dva tri vrlo intezivna anksiozna talasa, zapravo simptomi ogdovaraju napadu panike jaka uznemirenost, odsustvo koncentracije, blaga vrtoglavica, potreba za odlaskom u WC, otežana komunikacija, nemoć da se šta učini... Stoga sam pre par dan otišao kod doktorke, i sad pijem Rivotril po njenom nalogu 1mg dnevno. Inače, bavim se sportom, izlazim, druzim se sa prijateljima, čitam, i uvek kad me snađe anksioznost govorim sebi da treba da ostanem miran pa će se vremenom istutnjiti i postajaće sve slabije i ređe ako puno ne pridajem važnost svemu tome. Čak i kad mi je frka ja se u razgovoru znam i šaliti i sasvim normalno komunicirati, mada mi nije prijatno Voleo bih da mi Vi kažete Vaše mišljenje... Kažem Vam, ja radim i živim uobičajeno, ali moram priznati da me ti trenuci anksioznosti pomalo izbace iz neke ravnoteže.. Predstoje mi neka putovanja i neka poslovna dešavanja do kojih mi je stalo i ne bih želeo da me ova dosadna anksioznost ometa da u svemu uživam. Prijateljima u šali kažem da se osećam kao Vudi Alen: svi misle super je a on iznutra pun problema (oprostite na malo šale)..... Da li biti uporan, i svojim mislima i brigom ne podsticati pojavu anksioznosti, tako da će se sve vremenom povući?... I uvek mi je ta podsvesna briga - šta ako to vodi u neka teža oboljenja.... I uvek to čuveno pitanje -koliko to traje, ukoliko uopšte postoji pravilo? Obraćam Vam se znajući da ste poznati stručnjak u ovoj oblasti i neki Vaš savet i mišljenje o svemu ovome dosta bi mi značilo. 

Srdačno Vam se zahvaljujem i želim sve najbolje
Mile

Moje poštovanje,
imam 44 godine i dijagnoza mi je Insomnia i reakcija na psihosomatske tegobe. Godinu dana sam pila Remeron 1/2 tablete uveče zajedno sa Demetrinom od 5 mg. Prestala sam piti iz razloga što mi se pojavljuju edemi na gležnjevima i sindrom nemirnih nogu što i piše kao popratne pojave. Ne pijem Remeron više od godinu dana i sada pijem Bromazepam (Lexillium, Lexaurin) 3 mg ujutru i 3 mg uveče. Spavam dobro. Mene najviše muči nestabilnost nogu, npr. prije sam nosila štiklu sada kada vidim da neko ide ispred mene sa potpeticom visokom, meni dođe da padnem (napominjem da mi nikada nije pozlilo dok sam hodala na štiklama što znači da uzrok nije to). Jednostavno imam taj osjećaj straha da će mi pozliti jer mi noge postanu teške. Jedva hodam, guši me,s uvoća usta, lupanje srca i zavrti mi se u glavi. To se najviše ističe u proljeće kad sam malaksala, snage nemam, umorna. Zimi se bolje osjećam, volim hladnoću...napominjem da ti ispadi nisu svakodnevni ali su uvijek prisutni u mojoj glavi. Moja me psihijatrica stalno vraća sa Bromazepama na Demetrin i obratno. Tlak mi je nizak 100/65, puls od 70 do 110 (prva jutarnja cigareta).
Nedavno sam uradila analizu krvi i u granicama je normale (L:9; Er:3,9, HGB:120)
Šta da pijem da povratim snagu i samopouzdanje (očito je poljuljano)?
Unaprijed zahvalna!