Dr Dragana Krasić

Poštovana doktorka Krasić,
Hteo bih da dođem kod Vas na pregled pošto živim u okolini Niša. Da li je to moguće i ako jeste kako da Vas kontaktiram?
Hvala unapred.

Poštovana,
Moj muž (50 godina) pati od depresije već 10 godina. Živimo u Severnoj Americi. Bio je kod raznih lekara, psihologa i psihijatara, i dijagnoze su bile različite: sve od psihomatskog stanje do hronične depresije. Poslednja dijagnoza je endogena depresija, sa povećanom senzitivnošću (osjetljivost na zvuk, dodir, jako svetlo). Zaključak je bio da izlečenje nije moguće, ali da se može pomoći antidepresivima (za poboljšanje raspoloženja) i antipsihoticima (zbog preosetljivosti na stres). Probao je lečenje sa više vrsta lekova (ssri, mao, litium, zypraxa). Ssri su delovali dobro prvih par meseci, ali se onda opet vraćao na staro stanje. Zypraxa kao antipsihotik ga je činila još više razdražljivim i ljutim. Od velike upotrebe lekova je dobio masnu jetru, pa je lečenje lekovima morao da prekine. Prošao je i kognitivnu terapiju, koja mu je pomogla da promeni način shvatanja problema, ali simptomi su ostali isti. Njegovi simptomi su: česte glavobolje, bolovi u leđima i vratu, loše raspoloženje, umor, razdražljivost, sve mu pretstavlja problem i daje stres, potrebno mu je da bude sam i da se psihički odmori, izbegava drustvo. Mora da se psihički pripremi ako treba da popriča sa mnom ili decom, ali nakon desetak minuta je već umoran i dobija lupanje srca od samog razgovora. Radio je ct glave i vrata i sve je u redu. Neurološki pregled je u redu. Krvna slika je u redu. Inače je jako dobar kao otac i muž, razume nas i pomaže koliko je u njegovoj moći. Prijatelji ga vole i cene, iako sa njima ne provodi toliko vremena kao pre bolesti. Brine me to što su naša maloletna deca (12 i 16) poprimila neke njegove simptome (žale se stalno na bolove), a njegovo stanje loše utiče i na mene i poprimam negativno raspoloženje. Sve to utiče da naša porodica pada sve dublje u začarani krug. Koje je vasše mišljenje i da li mi možete dati savet?
Unapred Vam hvala.

Poštovani,
Moje pitanje Vama je u stvari vezano za mog momka. Ne uspevamo da imamo odnose jer on nikako ne može da održi erekciju. Sve bude ok dok ne treba da krenemo sa odnosom, a onda mu erekcija spadne. Da li je to na nervnoj bazi? Koliko je ozbiljno? I da li postoji rešenje?
Hvala unapred.

Poštovani,
Molim Vas, gde se u Beogradu pacijenti mogu lečiti kongenitivno bihejvioralnom terapijom, bilo privatno ili u državnim bolnicama.
Unapred puno hvala.

Poštovani,
Već godinama (od 2002) se lečim (rivotrilom) od anksioznog poremećaja praćenog somatskim simptomima depresije. Imam 32 godine. Jedini period kada sam uzimala lekove samo u krajnjoj nuždi je za vreme trudnoće (2006. Godine) kada sam uzimala maksimalno dozvoljene doze persena. Od rođenja deteta (april 2007) ponovo sam počela uzimati rivotril. Poslednjih meseci se jako loše osećam, depresivna sam (što ranije nije bio moj problem), bezvoljna, konstantno umorna, razdražljiva, sa pojačanim somatskim problemima (stezanje u grlu, spazam vratnih i ledjnih misica). Počela sam i da se svađam sa suprugom oko sitnica i seksualna želja mi je umanjena. Inače, mnogo radim, sama se staram o detetu, roditelji su mi davno preminuli (kada su i počeli moji psihički problemi) , socijalni život mi je sveden na minimum (a i nemam neku preteranu želju za druženjem). Jedina stvar koja me još uvek zaista raduje i usrećuje je moje dete. Od kada mi se dete rodilo, svega 2-3 puta sam izašla sa suprugom bez deteta, a ostalo vreme sam posvećena njemu i kući. Život mi se u zadnje dve godine sveo na posao koji ne volim ali ga dobro obavljam i na obaveze oko deteta i kuće. Na žalost, ne vidim rešenje u vidu relaksacije, obzirom da nema ko da mi čuva dete, a ne želim da njega krivim niti da ono na bilo koji način ispašta zbog porodične situacije (nema ko da ga čuva sem dadilje koja je sa njim dok smo ja i suprug na poslu). Prosto bih osećala krivicu kada mu se ne bih u dovoljnoj meri posvećivala, jer nema ko drugi. Poreban mi je savet. Da li ja grešim u nečemu što se mog života tiče. Da li je moguće da je novonastala depresija odraz premora i jednoličnog zivota? Mogu li pomoći sama sebi ili mi je potreban psihijatar i ponovo novi lekovi.
Srdačan pozdrav i hvala unapred!
Milena.

Poštovani,
Šta da pijem od lekova kad pokušavam da ostavim alkohol?
Hvala.

Poštovana doktorko,
Pre 3 meseca imala sam namerni pobačaj poodmakle trudnoće iz medicinskih razloga. Iako dete nije bilo poželjno, sam pobačaj je za mene bio jedno izuzetno traumatično iskustvo. Vernik sam i sada osećam ogromnu grižu savesti bez obzira na razloge koji su me naveli na ovako nešto. Osećam veliki strah i ne prođe ni jedan dan a da u sećanju ne oživim ovaj događaj. Da li mislite da je ova rana još uvek sveža i zato tako mnogo boli i kako da se izborim sa ovim jer misim da nije normalno da se stalno vraćam na nešto što više ne mogu da promenim, a ne dozvoljava mi da svoj život nastavim dalje.
Unapred Vam hvala na odgovoru.

Postovani,
Imam 20 god. brinu me moji strahovi... Bojim se mraka, nepoznatih ljudi, pasa, vode, smrti, vožnje kolima, mostova, nesreća... Kada šetam ulicom sa svojim sinom strah me je da će mi ga neko oteti, kada sam sama u kući plašim se da će neko u nju provaliti i silovati me, kada plivam u panici sam jer mislim da ću se udaviti, kada prelazimo preko reke kolima mislim da cemo upasti i udaviti se... U glavi mi se vrzmaju razne slike, npr. gubitak drage osobe, saobraćajna nesreća u kojoj svi ginemo, manijaci me napadaju... Da li je moguće da su uzrok mojih strahova horor, i ostali +strašni+ filmovi, koje sam gledala kao mala pored svojih roditelja? Ili možda traume iz detinjstva kada me je napao manijak u parku i sl.? Kome da se obratim za pomoć?
Hvala u napred...

Poštovani,
Da li u Vranju postoji dobar psihoterapeut, molim Vas ako znate nekog da mi preporučite.
Pozdrav i hvala unapred.

Poštovani/a,
Imam 23 god. i mislim da imam problem sa nekom vrstom arogantnosti. U horoskopu sam vodolija. Temperamentan sam po naravi, pravedan, pošten. Imam problem u komunikaciji sa ljudima. Neke stvari znaju da me iznerviraju na brzinu, iznenada, dok je za neke stvari ipak potrebno duže vremena da bi u meni proradio "sat" da mi to nešto ne odgovara. Često znam burno da reagujem na neke stvari na koje uopšte ne bih trebao tako reagovati. Takođe, kada se iznerviram ne umem da iskažem ono što mi smeta, što me je iznerviralo, na kulturan i fin način tako da dam ljudima na znanje da to što su uradili ili neki događaj nije bio u redu. Moje reakcije su vrlo burne, praćene kroz povišen ton - galamu i viku, nezavisno od toga gde se nalazio (kuća ili javno mesto). Prema pojedinim ljudima se ophodim vrlo ružno, sa pozicija "sile" - ja ne dozvoljavam, slušaj ti mene... Ne znam da li je to povezano sa genima, ali skoro sva rodbina - deda sa očeve strane, i skoro svi stričevi su bili ljudi u uniformama (vojska, policija, čuvar u zatvoru, radnik db). Svi su preke naravi, pa je moguće da sam pokupio i nasledne mane. Upravo to je kod mene prisutno: imam vojnički stav prema ljudima, vrlo odsečan - opet i opet, na regrutaciji sam se prijavo za služenje vojnog roka pod oružjem, na nagovor oca u rod ratne mornarice a moja želja je bila vojna policija, imao sam želju da se prijavim na kasting za emisiju može biti samo 1 (tridesetodnevni kamp specijal. jednica žandarmerije - majka me je jedva odgovorila) . Nisam licemeran, ne dopuštam da se vrši manipulacija nadamnom, nisam dvoličan. Ne volim dvolične ljude, licemere. Sa nekim ljudima sam zato što su me povredili emotivno, prekinuo svaki kontakt. Cenim sebe, možda ponekad i više nego što bi trebalo, u smislu da se ne javljam prvi, osobama za koje smatram da to ne zaslužuju, ili ne razmišljam da li zaslužuju ili ne. Vrlo često imam potrebu za isticanjem, naročito kada je znanje u pitanju (ali i neke druge stvari) iz oblasti o kojoj sam na neki način kompetentan da govorim. Neke ljude to impresionira, nekim ljudima se to smuči. Takođe, često znam da ne prihvatam savete drugih ljudi, da neko nešto bolje zna od mene. U tim situacijama, čvrsto stojim iza svojih tvrdnji, nema šanse da me iko ubedi da sam pogrešio, iako se kasnije ispostavi da sam pogrešno tvrdio, i da jesam pogrešio. Nevoljno priznajem svoje greške. Uporan sam, istrajan, sve što započnem završim, privredem kraju. Nisam od ljudi koji znaju da olako primaju savete sa strane. U dosta situacija u svojoj mladi se ponašam: što na umu to na drumu, iako sam svestan da to nije dobro. Imam poverenje u veoma ograničen broj ljudi oko sebe, iz razloga što smatram da nko neće bolje odraditi nešto do mene. Čini mi se da nisam za timski rad, već samostalac - lider. Svestan sam da na poslu poslodavci ne vole prepametne, arogantne ljude pune sebe. Ma koliko znanje da imam, iskustvo, diplomu fakulteta, neću biti u prilici da to znanje pokažem, jer će me išutirati sa posla. Da li mi možete reći, nakon analiziranja ovog pisma, u čemu je moj problem, i šta bih tebao da promenim kod sebe i kako!?
S poštovnjem, siniša.