Ocenite članak:
  • 0
(0 / 0)

Psihotični poremećaj - Isksuvo mlade pacijentkinje iz Australije


Autor: dr Nadja Marić Bojović   

Ispitivač: Ispričajte nam nešto o tipovima simptoma ili problema koje ste iskusili pre Vaše dijagnoze.

NN: Stres je uvek prethodio pojavi pogoršanja stanja kod mene. Pre nego što sam dobila dijagnozu, imala sam probleme sa svojom prijateljima. Osećala sam pritisak da budem nešto što nisam, a kada nisam uspevala u tome, osećala sam se veoma izolovano.

Prvi simptom koji sam primetila bili su glasovi. Čula sam svoju porodicu kako vrišti i viče svaki put kada sam bila sama. To me više zbunjivalo nego što me plašilo. Kada sam rekala mami, ona je želela da me odvede u Dom zdravlja, ali ja sam je uverila da sam OK.

Posle nekoliko godina, tegobe su mi postale strašne. Imala sam takav problem sa spavanjem da nisam mogla da spavam po osam dana uzastopno. Imala sami brze promene raspoloženja koje su bile iscrpljujuće – nisam imala pojma zašto sam stalno dobijala želju da se ubijem,  a zašto se takodje dešavalo da imam osećaj da mogu da osvojim ceo svet. 

Videla sam utvare koje dolaze da me napadnu i osećala sam duhove kako me gledaju. Videla sam gomile i gomile crva na tepihu, ogromne paukove koji puze po zidovima i osetila bube kako puze po meni u krevetu, zbog čega sa sam prskala sprej protiv buba i posle toga dobijala teške kožne osipe. 

Imala sam predosećaj propasti i mislila sam da moja porodica može da umre svakog trenutka. Često sam im telefonirala, i proveravala sam da li je sve u redu. Ništa nisam mogla da čitam, ni da gledam filmove ili tv serije jer sam mislila da sve što pročitam ili pogledam predviđa moju budućnost.  Sve ovo je bilo veoma neprijatno, ali najlošija stvar bila je ta što se većina od ovih simptoma pojavljivala uveče. Tokom dana bila sam relativno OK.

Ispitivač: Koliko godina ste imali kada ste dobili dijagnozu, ko je postavio dijagnozu?

NN: Imala sam 22 godine kada me je psihijatar dijagnostikovao, Kod psihijatra me uputio pedagog iz škole.

Ispitivač: Kako ste se osećali povodom toga, da li vas je lekar na pravi način sagledao i razumeo,  šta mislite o tome sada?

NN: Godinama nisam mogla da shvatim da mi je bilo loše. Mislim da je to imalo veze, barem delimično, sa tim što se većina mojih simptoma javljala noću. Tokom dana, mogala sam delimično da funkcionišem. Takođe, kod mene su se pojavljivale brze promene raspoloženja.

Imala sam i psihoedukaciju. Brošure koje sam dobila nisu objašnjavale sve, na primer da simptomi mogu da nestanu, da pacijenti mogu biti dobro tokom nekih delova dana, nije bilo napomenuto da  je „rapid cycling“ nešto što može da postoji kod nekih pacijenata, i da ja nisam nikakva „glumica“ koja je zaslužila Oskara jer može da se zaplače kad god poželi, iz hira, već da je to medicinski poremećaj. Pitala sam se da li umišljam simptome. Kako neko može da bude zaista suicidalan, uplakan, toliko uznemiren jednog trenutka, zatim dobro sledećeg trenutka, a potom opet uplakan? Zar nije istina da su psihoza i shizofrenija nešto što proganja ljude čitav dan i noć?  Da je neko odvojio malo vremena da prilagodi psihoedukaciju meni, onome što sam ja doživljavala, bilo bi mi mnogo lakše.

Ispitivač: Da li vam je bilo lakše kada ste dobili dijagnozu, da bolje šta se dešava? Da  li je bilo neprijatnosti prilikom dijagnostikovanja? Da li ste iskusili bilo kakav vid omalovažavanja?   

NN: Kada sam dijagnostikovana, kad sam u to poverovala, imala sam osećaj tuge i žalila sam. Kako je neko mogao da mi kaže da su moja ličnost, raspoloženja i iskustva pogrešni? Zašto bi ljudi želeli da sputavaju moja iskustva i doživljaje svega oko mene i u meni?

Ispitivač: Ispričajte nam nešto o svom iskustvu povodom odlaska u Dom zdravlja, kod lekara opšte prakse (šta je pomoglo najviše/ najmanje)?

NN. Dok sam uzimala lekove koji su mi bili potrebni, ugojila sam se. Za manje od 8 meseci moja težina je porasla na 70kg. Molila sam svog psihijatra da mi promeni lekove ili da učini nešto, bilo šta, što bi zaustavilo gojenje. Tek nakon što sam pronašla sjajnu lekarku opšte prakse, jedinu koja mi je izmerila krvni pritisak kada sam se požalila na nesvestice, a nije to pripisala “samo devojačkoj želji – pokušava da smrša”, poboljšala se moja situacija sa debljinom. Moja lekarka opšte prakse je zaronila dublje u moju istoriju i shvatila da možda imam poremećaj ishrane, pa me je uputila u specijalizovanu kliniku za poremećaje ishrane, gde sam primala terapiju poslednjih par godina. Moja lekarka opšte prakse mi je takođe pomogla sa zdravstvenim problemima koji se često previde u klinikama za mentalno zdravlje, na primer redovnim ginekološkim kontrolama, i sada me redovono prati u vezi sa kontracepcijom i skrining pregledima.

Kao osobi sa mentalnim oboljenjem, i još važnije, kao ljudskom biću, bio mi je potreban lekar opšte prakse koji bi odvojio malo vremena da me zaista sasluša - da me pita kako idu stvari, i da ga zanimaju moji odgovori.

Ispitivač: Šta se dogodilo od tada, šta se promenilo, šta sada radite?

NN: Provela sam neko vreme boraveći u produženom psihijatrijskom tretmanu van bolnice, u tim uslovima obavljala sam i neke poslove (održavanje zgrade), a sada živim samostalno u svom sopstvenom stanu, sa balkonom punim lepih raznolikih kaktusa. Takođe. edukujem se na kursu da bi naučila više o mentalnom zdravlju, alkoholu i drogama.

Ispitivač: Šta imate da kažete o oporavku i o dijagnozi?

NN: Nada je sastavni element u oporavljanju od ove bolesti. Ne samo da ja treba da imam nade u oporavak, nego i tim profesionalaca koji me podržava treba da nastavi da se nada, bez obzira koliko puta prestanem da uzimam lekove, bez obzira koliko puta treba da mi ponove iste stvari. Nada je važna.

Ispitivač: Kakvi su tvoji planovi i nade za budućnost?

NN: Moji planovi i nade su zapisani na tabli koja visi na poleđini mojih ulaznih vrata. To je crtež kuće sa ogradom i velikim dvorištom sa psom. Takođe me podseća da ja želim da nastavim da uzimam lekove, kako bi mogla da izađem iz statusa osobe koja živi na socijalnoj pomoći i da pređem na istinski rad i stvari koje imaju smisao u životu.  


Ukoliko želite da procenite da li kod vas postoji rizik da obolite od neke psihoze kliknite ovde.

( preuzeto sa Headspace-National Youth Mental Health Foundation; Dr Stefan Jerotić i Dr Nadja Marić-2017)

 Komentari: 0 | Pogledajte komentare | Pošaljite komentar Postavite pitanje lekaru
 
i ovaj koji stoji odmah posle otvaranja body tag-a