Ocenite članak:
  • 129
(2.95 / 129)

Beli slez


beli-slez

Beli slez (Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae).

Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemskog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka.

Opis biljke

Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka, a visok je 1-2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i meki poput kadife. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato i pri dnu odrvenjeno. Listovi su spiralno poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju cvasti belo-ružičastih, 1-2 cm velikih cvetova. Cveta preko celog leta.

Upotreba belog sleza

Srpska farmakologija propisuje upotrebu korena i lista belog sleza. Narod upotrebljava i cvet (Flos Althaeae). Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Starenjem postaje, sve deblji, ali i sve tvrđi, vlaknastiji, drvenastiji i lošiji. Pošto se koren izvadi i odseče deblje korenje, glava se razreže na onoliko delova koliko na njoj ima pupoljaka, vrati u zemlju i zatrpa da bi naredne godine dala novo korenje. Seckanje korena vrši se posle sušenja. Često se dešava da nestručni biljari suše koren na suviše visokoj temperaturi, zbog čega koren potamni, a sluz i skrob se razlože, ili suše neoguljeno korenje.

Beli slez se kod nas i u inostranstvu često upotrebljava. Zbog velike količine izvrsne sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje usta i nosa. Iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje mokraćno-polnih organa, za obloge na upaljena mesta itd. Često se protiv kašlja pripisuje sirup od belog sleza, naročito u dečijoj praksi.

Sastav

U korenu belog sleza ima oko 30-35% sluzi, oko 10% pektina, oko 35% skroba, do 10% saharoze, malo invertnog šećera, oko 2% asparagina, betaina, 1,5% masnog ulja itd. Pepela ostaje najviše 7%, u pepelu ima mnogo fosfata. Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba treba vaditi. Beli slez je lek, može biti i hrana, pa čak i otrov. U osušenom korenu belog sleza ima mnogo hranljivih materija, oko 75% raznih ugljenih hidrata.


 Komentari: 0 | Pogledajte komentare | Pošaljite komentar Postavite pitanje lekaru